Увијек сам имала посебан однос према води – у исто вријеме дивљење и страх, потребу да сам јој близу, али и да сам на одстојању. Кад је Врбас у питању нарочито! Чаробна зелена ријека у кањону просто мами да, ако ништа друго, само сједите крај воде и напајате душу љепотом.
Кренем прије неколико дана на пут. Води ме цеста крај Врбаса. Волим ја ту дивљину и, признајем, уживам. Све до момента кад слику божанске креације на земљи замијени слика људске бахатости…
Лијепа ријеко, замолила бих те да нам опростиш, али како?
